Intervju-poljoprivredni proizvođač Milan Mitić

Imali smo nesvakidašnju priliku da razgovaramo sa poljoprivrednim proizvođačem Milanom Mitićem koji se poljoprivredom bavi celog života, a ni danas, u 93. godini ne posustaje u aktivnostima i pravljenju planova za budućnost. Šta ga je motivisalo da istraje svih ovih godina, pročitajte u intervjuu koji smo sa zadovoljstvom i uživanjem uradili sa Milanom Mitićem.

Kada ste i kako počeli da se bavite poljoprivredom?

Intenzivnom poljoprivrednom proizvodnjom sam počeo da se bavim 1961/1962. godine. Mnogo poljoprivrednih proizvoda sam predavao - žitarice, meso, mleko. Imao sam sopstvenu štalu sa 25 muznih krava, opremljenu najsavremenijom opremom. Taj izuzetno zahtevan posao sam obavljao samo sa jednim članom porodice, ćerkom. Mi smo se zajedno poljoprivredom bavili, i mogu ponosno da kažem da sam najviše pšenice proizveo od svih ljudi u mom selu. I dan danas se bavim intenzivno poljoprivredom iako imam 93 godine i pored mojih 7 ha obrađujem preko 215 ha državnog zemljišta.

Šta je po Vašem mišljenju ono nezaobilazno da bi bili uspešni u poljoprivredi?

Kada sam počinjao bavljenje poljoprivredom nije mi bio potreban ni jedan dinar da obavim setvu. Bio mi je potreban konj, plug, drljača od drveta, da odem na njivu, sve preorem i posejem do 12 sati da ne izgubim vlagu. Kad se konj odmori, odmah bih to sve izdrljao tako da se opet zadrži vlaga. Posle podne bismo još jednom orali, posejali i došli kući, a sve to bez ijednog dinara. Međutim danas, bez mnogo novca ne možeš da započneš poljoprivrednu proizvodnju. Potrebna nam je nafta, koja je kod nas najskuplja u odnosu na region, potrebno nam je i veštačko đubrivo i u startu i u prihranjivanju. Ja sam po hektaru ove godine koristio oko 500 kg Kan-a i oko 200 kg osnovnog đubriva PK 16:20. Mada ranije nismo to koristili, mislim da ću ove godine tu potrošnju još povećati zato što sada znam koju ću zemlju koristiti i dogodine. Svake godine uzimam 30 tona deklarisanog semena. Znači, novac je neophodan da bi se uspelo u poljoprivredi uz naravno ulaganje istog u sve potrebne agrotehničke mere.

Vaš dugogodišnji rad bio je nagrađivan brojnim nagradama. Koje su Vama najznačajnije?

Na nivou opštine sam osvojio skoro sve nagrade. Istakao bih posebno osvajanje Sedmojulske nagrade koja mi je pripala kao prvom seljaku u Srbiji 1986. godine. Imam i Orden rada sa srebrnim vencima od druga Tita. Dobitnik sam regionalne Majske nagrade.

Koja je struktura setve na površinama koje obrađujete?

Struktura moje setve je sledeća: 50% je pšenica i 50% suncokret. Pošto više nemam stoku, kukuruz nam nije više interesantan.

Šta je po Vašem mišljenju bilo naročito dobro u prethodnom, XX veku, a tiče se poljoprivrede?

Tada je bila zaštitna cena pšenice. Ispod te cene niko nije mogao da plati, a preko je naravno bilo dozvoljeno. Sećam se kada sam se probudio jedno jutro i čuo na radiju da je porasla cena pšenice. I tada sam rekao mojima da smo danas dobili 500.000 dinara više za naš proizvod. Danas ne postoji zaštitna cena ni za pšenicu ni za druge proizvode. Ulažemo u proizvodnju od jeseni do žetve, a ne znamo uopšte cenu svojih proizvoda, samo znamo cenu repromaterijala. Tek se u žetvi formira cena našeg proizvoda, a na osnovu stanja na berzi. To znači da nam je sve neizvesno do samog kraja. I što je najgore... Država je 2015. i 2016. godine izdala saopštenje da nije zainteresovana za otkup pšenice.

Spominjali ste da bi trebalo obezbediti da zakup zemljišta bude na period duži od godinu dana, pa i tri godine. Šta je ono što treba uraditi po tom pitanju?

Tačno, smatram da zemljište treba da se izdaje na više godina. I na tri godine je malo. Na pet godina bi po meni bilo dobro. Da čovek ulaže više godina i  da zna da sve što ulaže ulaže za sebe. Ako se zemljište izdaje samo na godinu dana svako se boji da ulaže pošto ne zna kako i šta će biti sledeće godine sa tom zemljom. Svi gube kratkotrajnim zakupom, i poljoprivrednici i država. Zemlja se ne iskoristi do maksimuma, ona nije sirovina koja se prodaje, nego stvara sirovinu od koje živimo i mi proizvođači, a i potrošači. Takođe postoji veliki broj zemljišta koja se ne koriste, u nekim selima se koristi samo 20% zemljišta. Jedna njiva je na primer 5-6 km udaljena od sela. Ništa se ne zna o njoj, ni čija je više ni šta je sada. Pretvorila se u šumarke, neobradive površine. Treba o zemljištu više voditi računa.

Kada i kako ste počeli saradnju sa ZZ Uljarica Negotin i šta za Vas znači ta saradnja?

Ta zadruga je osnovana 2004. godine, a ja sam odmah pristupio registraciji i počeo sam da radim sa njima. Pamtim saradnju kao lepu. Svake godine su organizovali Sabor u Negotinu na kome je bilo prisutno od 700 do 1.000 ljudi. Dolazili su ministri, stručnjaci, da nam prenesu najnovije informacije, najnovija dostignuća, kako bi to primenili kod nas na zemlji koju radimo. Zadruga je imala veliku ulogu u obezbeđivanju repromaterijala, finansijskoj podršci, stručnoj i svakoj drugoj pomoći, jer smo mi jedna mala sredina. Zahvaljujući njima, koji su bili garant za moje imanje i mene kao proizvođača, uspeo sam da obezbedim bolju mehanizaciju, da bolje obrađujem i radim zemljište. Danas je ta saradnja i dalje dobra, pomažemo jedni druge. Ali treba uvek raditi na tome da se finansijski deo podrške još više unapredi, jer to nama proizvođačima puno znači.

Da li Vam znače stručni saveti koje dobijate iz zadruge?

Od zadruge dobijamo savete kada šta da koristimo, dobijamo i časopis „Za našu zemlju“, koji nam puno znači jer u njemu ima mnogo korisnih informacija. Možemo da pročitamo o svim merama koje su aktuelne, kako treba da radimo, u šta da ulažemo, koje su objavljene subvencije i konkursi. Preporučio bih svima da prelistaju taj časopis. Sigurno će pronaći puno korisnih informacija.

Vi ste otvoreni za prihvatanje saveta i usvajanje korisnih informacija, a koliko su proizvođači koje poznajete spremni da prihvataju nove stvari?

Tako je, ja ih prihvatam. Spreman sam da uradim sve ono što treba, maksimum da primi zemlja i smatram da setva mora da bude na vreme. Prošle godine sam započeo setvu 10. oktobra, a poslednja parcela je bila posejana 30. oktobra. Zahvaljujući optimalnoj setvi i đubrenju pšenica je ušla u dobrom stanju u zimu, izbokorena. Ipak, ne rade svi tako. Mnogi imaju kratke ruke za ulaganje. Uvek svima njima kažem da sve što se ulaže košta, ali da ako se ne ulaže, ulazi se u gubitak. Čak i ako samo u nekom, jednom delu ne uložiš dovoljno, opet imaš gubitak. Na primer ako se ne uloži u startnu prihranu, to skine pola prinosa i pšenice i suncokreta.

Koji bi bio Vaš savet proizvođačima za predstojeću sezonu?

Da odmah krenu posle žetve sa tanjiranjem otpadaka suncokreta, prvi, pa ako treba i drugi put. Zatim da urade đubrenje i da setvu započnu na vreme. Sve što kasni setva, kasni po džepu proizvođača. O poljoprivredi može da se govori i dan i noć i onda ne može da se sve kaže. Treba slušati nauku. I praksu naravno. Svako ko želi velike prinose treba da pristupi radu izuzetno odgovorno, odmah.

Bilten "Za našu zemlju", broj 57, septembar 2017.