Održavanje i unapređenje plodnosti zemljišta, mineralna ishrana soje

Stručna podrška: dr Jovica Vasin i dr Vojin Đukić, Institut za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad

Jedna od najčešće korišćenih definicija zemljišta je da je ono površinski sloj čvrste zemljine kore (litosfere) koji je manje ili više izmenjen pod uticajem hidrosfere, biosfere i atmosfere. Zemljište je neobnovljivi prirodni resurs. Stvara se pod uticajem pedogenetskih faktora (klima, reljef, organski svet, matični supstrat, vreme i čovek) u procesu pedogeneze, često u vrlo dugom vremenskom periodu. Zemljište se dejstvom prirodnih faktora, ali češče dejstvom čoveka, degradira u kratkom vremenskom intervalu i najčešće nepovratno gubi proizvodni potencijal za poljoprivrednu proizvodnju.

Značaj i funkcije zemljišta su mnogostruki:

• Osnovna i najbitnija funkcija zemljišta je proizvodnja hrane i druge biomase (danas se iz zemljišta, direktno ili indirektno, proizvodi oko 95 % hrane);

• Ekološka funkcija zemljišta se ogleda u sposobnosti samoprečišćavanja, kojom se zemljište uspešno, do određene granice, bori sa štetnim supstancama i onemogućava im da zagađuju podzemne vode i uđu u lanac ishrane;

• Pruža životni prostor, tj.predstavlja stanište i sklonište mnogim organizmima;

• Socio - ekonomska, odnosno izgradnja ljudskih naselja, što danas predstavlja jednu od najvećih pretnji zemljištu - zauzimanje, tj. prenamena zemljišta.

Svedoci smo drastičnih promena u osnovnom i neobnovljivom resursu poljoprivredne proizvodnje u Vojvodini - zemljištu. Iako je u svesti šire populacije da je Vojvodina plodna ravnica koja “može da hrani pola Evrope”, situacija je dramatično drugačija. Podaci sa terena govore da se Vojvodina više ne može smatrati plodnom ravnicom. Budemo li ovo zanemarivali, degradiraćemo zemljište iz godine u godinu sve više. Naučna i stručna istraživanja zemljišta Vojvodine od strane relevantnih institucija (pre svega Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad i Poljoprivrednog fakulteta u Novom Sadu), daju validne podatke koji ukazuju da procesi degradacije (opadanje sadržaja organske materije, zaslanjivanje, alkalizacija, kvarenje fizičkih osobina zemljišta - stvaranje plužnog đona i dr.), značajno narušavaju kvalitet poljoprivrednog zemljišta i njegovu sposobnost za postizanje visokih i stabilnih prinosa gajenih biljnih vrsta. Od svih pretnji zemljištu koje su navedene, kao najveći problem ističu se zauzimanje zemljišta i opadanje sadržaja organske materije.

Procesima pedogeneze (formiranja zemljišta) u Vojvodini su nastala zemljišta sa relativno visokim sadržajem humusa. Intenzivnom obradom, spaljivanjem žetvenih ostataka, a pre svega izostavljanjem đubrenja organskim đubrivima (prvenstveno stajnjaka), ovaj sadržaj je drastično opao. Poređenjem rezultata istraživanja u okviru projekta Ministarstva nauke Republike Srbije, koje su realizovali Institut za ratarstvo i povrtarstvo i Poljoprivredni fakultet Novi Sad, početkom devedesetih godina i početkom tekuće decenije, ustanovljeno je opadanje u proseku (u zavisnosti od tipa zemljišta) od čak 0,5 %. Prethodna istraživanja (Ubavić i sar., 1993) ukazuju takođe na opadanje u dužem periodu (od 60-tih godina prošlog veka) za 0,38 %.

Mere kojima se ovakav negativan trend može zaustaviti su:

• povećanje stočnog fonda. tj. povećanje količina organskog đubriva - stajnjaka i njegova primena po pravilima dobre poljoprivredne prakse,

• primena “alternativnih” organskih đubriva (komposta od zelenog komunalnog otpada, sporednih proizvoda iz prehrambene industrije i sl.),

• zelenišno đubrenje - sideracija,

• prestanak sa veoma štetnim paljenjem žetvenih ostataka,

• veća kontrola korišćenja žetvenih ostataka kao obnovljivog izvora energije,

• projektovanje sistema za navodnjavanje prema karakteristikama zemljišta, a ne šablonski itd.

Primena đubriva mora biti zasnovana na principu kontrole plodnosti zemljišta, odnosno održavanju ili poboljšanju plodnosti zemljišta u cilju postizanja visokog i stabilnog prinosa. Đubrenjem se dodaju količine hraniva koje nedostaju u zemljištu, kako bi se podmirile ukupne potrebe hraniva za formiranje planiranog prinosa. Za formiranje jedne tone semena soje i odgovarajuće vegetativne mase, utroši se oko 70-100 kg N, 16-27 kg P2O5 i 36-60 kg K2O, od čega se za zrno utroši 60 kg N, 11-14 kg P2O5 i 20-23 kg K2O, dok se preostala količina hraniva nalazi u žetvenim ostacima. Zaoravanje žetvenih ostataka je preduslov ostvarenja visokih prinosa, ne samo kod soje, već i kod ostalih biljnih vrsta. Žetveni ostaci obezbeđuju energiju za rad mikroorganizama u zemljištu i popravljaju biogenost zemljišta, a sintezom humusnih materija obogaćuju zemljište organskom materijom. Masa žetvenih ostataka nakon žetve soje zavisi prvenstveno od vremenskih uslova u datoj godini, bujnosti useva, gajene sorte, plodnosti zemljišta, a kreće se od 2,5 do 5 tona po hektaru.

Ne preporučuje se primena stajnjaka na parcelama gde se planira setva soje, jer može doći do preterane bujnosti useva, sklonosti poleganju, kao i produžetka vegetacionog perioda, što se negativno odražava na kvalitet zrna. Zbog toga, nakon primene organskih đubriva, soja u plodoredu dolazi na drugo ili treće mesto. Folijarna prihrana useva soje preporučuje se u slučaju da usev nije u dobroj kondiciji, odnosno u slučaju oštećenja od grada, zaostajanja u porastu zbog nepovoljnih klimatskih uslova, oštećenja usled neadekvatne primene herbicida i pri ostalim stresnim uslovima. Folijarna prihrana se izvodi u večernjim ili ranim jutarnjim satima, kako bi biljka što bolje usvojila preparat preko lista. U ogledima Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad, najbolji rezultati ostvareni su primenom NPK folijarnog đubriva sa dodatkom mikroelemenata.

Smatra se da soja na plodnim zemljištima slabo reaguje na direktno uneta mineralna đubriva, jer u odnosu na druge useve bolje koristi hraniva iz teže pristupačnih oblika. Analizom zemljišta utvrđuje se količina pristupačnih hraniva u zemljištu, kako bi se odredile optimalne doze đubriva. Pri određivanju optimalnih doza đubriva u obzir se uzimaju prosečni vremenski uslovi datog regiona, plodored, tehnologija gajenja, količina zaoranih žetvenih ostataka, kao i ekonomska opravdanost utrošenog đubriva. Fosforna i kalijumova đubriva se unose u zemljište sa osnovnom obradom u jesen, dok se azotna đubriva primenjuju u proleće, sa prvim prohodom u predsetvenoj pripremi.

Azot je nosilac prinosa u proizvodnji semena soje, kao i kod proizvodnje drugih biljnih vrsta, s tim da soja u simbiozi sa kvržičnim bakterijama obezbeđuje veći deo potreba u ovom elementu. Veće količine mineralnog azota u zemljištu ne samo da dovode do smanjenja prinosa, nego pospešuju bujnost biljaka i smanjuju otpornost prema bolestima, poleganju, umanjuju otpornost biljaka prema stresnim uslovima, dok se vegetacioni period produžava. Povećanjem doza azotnih đubriva, veća količina azota nalazi se u dubljim slojevima, što potvrđuje činjenicu da se veće količine mineralnog azota koje biljka nije usvojila u prethodnoj godini ispiraju u dublje slojeve.

Soja usvaja fosfor i kalijum tokom celog vegetacionog perioda. Najveće potrebe za fosforom su od cvetanja do punog formiranja zrna, dok se kalijum najintenzivnije usvaja u toku vegetativnog porasta, a početkom formiranja zrna usvajanje kalijuma se usporava. Soja, kao i ostale leguminoze, ima sposobnost usvajanja teže pristupačnih oblika fosfora. Fosfor je neophodan za normalan rad kvržičnih bakterija, kao izvor energije, zbog čega se za gajenje soje preporučuje NPK đubrivo sa naglašenim udelom fosfora, kao što su formulacije 8:22:16, 8:24:16, 10:30:20. Međutim, mora se voditi računa o nivou obezbeđenosti fosforom (analiza zemljišta) jer njegov suvišak može dovesti do smanjenja prinosa zbog antagonizma sa drugim elementima.

Bilten "Za našu zemlju", broj 50, februar 2017.