Zemljište izvor rađanja

ZEMLJIŠTE IZVOR RAĐANJA

 

Zemljište utiče na biljke koliko i spoljašnji činioci. Mnogo toga se može učiniti na popravljanju kvaliteta zemljišta, ali pre svega, kvalitet će zavisiti od teksture i strukture zemljišta. Tip zemljišta i tekstura zavise od lokacije i geoloških karakteristika oblasti dok je struktura određena prethodnom proizvodnjom, odnosno načinom na koji je zemljište bilo održavano u prošlosti. I tekstura i struktura utiču na hemijski sastav zemljišta.

 

Kako je zemljište prvi i osnovni uslov za ostvarivanje visokih i sigurnih prinosa u svakoj biljnoj proizvodnji, poznavanje karakteristika zemljišta pomaže nam da ga efikasno održavamo i iskoristitimo na najbolji način. Plodnost zemljišta nije samo pitanje količine hranljivih sastojaka koje ono sadrži već je zbir svih karakteristika koje su neophodne za rast biljaka.

 

Najznačajnije karakteristike zemljišta odnosno pokazatelji plodnosti su:

1. dubina zemljišta,

2. mehanički sastav (tekstura) i struktura zemljišta,

3. pH vrednost (reakcija) zemljišta,

4. sadržaj humusa i hraniva,

5. vodni režim,

6. sorpciona sposobnost zemljišta.

 

Dubina zemljišta podrazumeva veću potencijalnu plodnost zemljišta zbog mogućnosti biljaka da se snabdevaju vodom i hranljivim materijama iz veće zapremine tj. mase zemljišta.

 

Tekstura i struktura zemljišta utiču na vodno-vazdušni režim i asorpciona svojstva zemljišta. Zemljišta lakšeg (skeletna, peskovita) i težeg mehaničkog sastava (glinovita), manje su plodnosti i produktivnosti.

 

Reakcija zemljišta (pH) se u poljoprivrednim zemljištima najčešće nalazi u granicama od 3,5 do 9,5, i utiče na mnoge procese u zemljištu kao što su: rastvaranje minerala, koagulacija i peptizacija koloida, mikrobiološka aktivnost, usvajanje hranljivih materija, proces oksidacije i redukcije i dr.

 

Raspoloživost i pristupačnost hraniva je najpovoljnija u uslovima slabokisele i neutralne reakcije zemljišta.

 

Tip zemljišta se ne može menjati ali zato se struktura zemljišta, pH, vodno-vazdušni režim, sadržaj humusa u zemljištu mogu menjati i poboljšati određenim merama. Zemljište sa većim sadržajem gline može da bude bogato hranljivim sastojcima, ali da na njemu slabo uspevaju biljke jer je puno vode i suviše teško da bi korenje raslo na odgovarajući način. Jednostavnim poboljšanjem strukture, povećanjem količine vazduha u zemljištu putem dodavanja kabastih organskih materija mogu se stvoriti bolji vodno - vazdušni uslovi u takvom zemljištu. Posno, peskovito zemljište može da bude siromašno hranljivim sastojcima, ali jednostavnim obogaćivanjem nekim organskim sredstvima kao što je kompost od lišća, utičemo na povećanje kapaciteta zemljišta da zadrži hranljive sastojke i vodu.

 

Neke od mogućnosti i osobina zemljišta sa dobrom strukturom:

- omogućava duboko prodiranje korena gajenih biljaka

- slatkast miris zemlje

- voda se dugo ne zadržava u „rupama“ posle kiše

- zemlja se relativno lako kopa

- nema tvrde „table” - kompaktnog sloja na površini

- puno „kanala“ koje su prokopale gliste i njihova brojnost

- gornji slojevi se drobe i mrve i kad su vlažni i kad su suvi

 

Karakteristike zemljišta sa lošom strukturom:

- razvoj „plitkog“ korenovog sistema

- neprijatan miris zemlje

- voda se zadržava u rupama ili na površini (ili neposredno ispod nje) ili se oceđuje odmah

- zemljište je lepljivo ili u tvrdim grudvama ili veoma suvo

- ima veoma malo glista

- gornji sloj je kompaktan

- površinski sloj nestaje kad je vlažan, a kad se isuši pretvara se u koru

 

Polovinu zapremine zemljišta čine mineralne čestice od erodiranih stena, organske materije i živih organizama dok drugu polovinu čine voda i vazduh. Zajedno, ovi sastojci formiraju materiju koja može efikasno da podržava rast biljaka. Hranljivi sastojci za biljke nastaju od mineralnih čestica i proizvoda raspadanja organskih materija. Stotinama godina stene erodiraju sve do nivoa čestica, koje su osnovni sastojak gotovo svih vrsta zemljišta, a njihova veličina i hemijski sastav zavise od stena od kojih potiču. Postoje tri tipa čestica erodiranih stena koje čine sastav zemljišta: pesak, mulj i glina. Količina različitih čestica određuje tip zemljišta, njegove karakteristike i način održavanja. Većina tipova je mešavina sve tri vrste čestica. Ako je jedna vrsta čestica dominantna, tada se zemljište naziva peskovitim, muljevitim ili glinovitim i ima karakteristike tih čestica.

 

Zemljište s dominantnim česticama gline uglavnom je gusto, lepljivo i teško se obrađuje. Sićušne čestice gline se zbijaju i ostavljaju malo prostora za vazduh.

 

Peskovito zemljište je zemljište sa visokim sadržajem peska i uglavnom je suvo. Relativno širok prostor između čestica prevelik je da bi zadržao vodu. Zato se ona brzo povlači iz zemljišta odnoseći sa sobom hranljive sastojke.

 

Muljevito zemljište je po karakteristikama između gline i peskovitog zemljišta.

 

Tresetno zemljište nastaje u vlažnim, kiselim sredinama koje sprečavaju potpuno razlaganje organskih materija kojima je bogato. Može da bude veoma kiselo i neplodno, ali i plodno i produktivno.

 

Slano zemljište uglavnom je alkalno po sastavu i neplodno. Nastaje u suvoj klimi. Vazduh i voda su od životnog značaja za životinje koje žive u zemlji kao i za dobar rast korenja i biljaka. Oni se nalaze u prostoru, porama među česticama zemlje. Veće pore između čestica peskovitog zemljišta sadrže vazduh, ali obično su prevelike da bi zadržavale vodu. Pore srednje veličine sadrže vodu koju korenje upija. Za zemljište koje ima dobru razmeru obe veličine pora može da se kaže da dobro odvodi vodu, a zadržava vlagu. U zemljištu punom vode, ona potiskuje vazduh iz velikih pora čime otežava život biljkama i životinjama. Zemlja vrvi od različitih živih vrsta, od mikroskopskih bakterija i gljivica do vidljivih bića poput glista, buba, puževa i larvi insekata. Mnoga od ovih stvorenja odgovorna su za recikliranje organskih materija koje razlažu, tako da hranljivi sastojci postanu dostupni biljkama. Njihove aktivnosti utiču i na strukturu zemljišta. U zemlji žive mnogi mikroorganizmi i oni vrše funkcije od životnog značaja za zdravlje zemljišta. U njih se ubrajaju bakterije i korisne, mikorizne gljive. Bakterije koje vezuju azot iz vazduha imaju simbiotski odnos s biljkama i žive u kvržicama na korenju. Mikorizne gljive žive zakačene za korenje. One su u harmoniji s biljkom, pomažući joj da apsorbuje vodu i hranljive sastojke, a zauzvrat, biljka hrani gljive. Biljke se hranom snabdevaju od razloženih mineralnih čestica i organskih materija. Zemlja sadrži širok spektar hranljivih sastojaka koji su za zdrav rast biljkama potrebni u većim ili manjim količinima (makroelementi, mikroelementi, korisni elementi). Simptomi nedostatka nekih hraniva nisu uvek posledica njihovog stvarnog nedostatka u zemljištu već nedostatak može da bude samo blokiranost od strane drugih elemenata kojih ima u suvišku (antagonizam elemenata). Loša struktura, nedostatak vode i nepovoljna pH vrednost takođe mogu da spreče biljke da dobijaju hranljive sastojke koji su im neophodni. Neki od njih, uključujući azot, lakše se ispiraju iz zemljišta. Primenom organskih metoda brige o zemljištu može se ispraviti većina negativnih pojava u zemljištu zahvaljujući tome što se organskim pristupom obezbeđuje dobra i uravnotežena ishrana i zemljišta i biljaka, što je osnova za dobro zdravlje i ukupnu plodnost zemljišta.